E sada da razjasnimo, pas ili ker. Po meni pas je Pas i imam ga u kući. On je dobar, mio i drag. On ne grize. On predstavlja drugu kariku u mojoj familiji.
Postoji još jedan izraz za psa, a to je ker. Ker je zao i ujeda. Izgleda da sam se ja našao izmedju Psa i Kera.
Svakodnevna dužnost mi je postala čiščenje i hranjenje pasa kojih i nije bilo malo. Sada kad razmislim bilo je između 45-55. Jedino nisam hranio nemačku dogu po imenu Bodigard. Bodigard je bio isključivo podredjen gazdarici. Svaki dan sam gledao kako ga je hranila i moram priznati to što sam gledao, nije mi se svidjalo. Ne pas, ona. Udje u boks, zaveže ga i da mu hranu. Tako je bilo i sa ostalim psima.
Ipak, doga bi reagovala na STOP, stala bi a onda ga je gazdarica vukla do hrane. Videlo se da joj ne prija kad ga vuče.
Ali nije ovde Klet koji utiče na ishranu pasa, ipak je gospodja Ziman ona koja ima dugogodišnje iskustvo.
Ona kaže da je pre imala i lavove.
Ja sam ovde samo još jedan broj koji služi da donese hranu, kao i da povremeno, po nalogu, posluži pse, mačke, ptice, divlje svije, konje, krave i ko zna šta još.
Svako to hranjenje tokom dana ima jedno pitanje; pa dokle više? A onda se desio dan. Ličio je na sve prethodne, ali...
Kada sam mislio da je prošao, dan kao i svi ostali prethodni, video sam kako ga je uzela za ogrlicu.. Bila i nervozna, a onda iznenada, on, Bodigard je dohvatio. Pala je i ruke stavila iznad sebe. Došlo je vreme osvete.
Leva ruka joj je bila sva krvava. I po mojoj proceni, samo je malo falilo da je dohvati za vrat, a vrat mu je izgleda i bio cilj.
Pitate se gde sam bio ja , šta sam radio?
Stajao sam i gledao šta se dešava nemoćan da bilo šta učinim.
Sada, sa ove distance kad razmislim, verovatno ne bih nepromišljeno i bez zaštite ništa pokušao. Ali tada, nisam razmišljao. Reagovao sam instinktvino. Ušao sam u prostor gde je Bodigard, doga, napao gospođu Ziman. Mesto je sad bilo prava arena u kojoj je on, doga Bodigard, bio glavni glumac, a mi ostali prolazne figure.
Gurnuo sam ga , misleći da ću nešto promeniti. On je pustio svoj plen, okrenuo se meni, zinuo je i toliko me ugrizao za ruku da sam od bola kriknuo. Gazdarica je iskoristila moje prisustvo i ispuzala napolje. Ostao sam sam, na milost i nemilost razjarenog psa. U trenu sam pomislio; Šta ti je ovo trebalo Joco da se ti hvataš u koštac sa razjarenim psom, ali čuda se dešavaju.
On, Bodigard me, nakon ujeda, uopšte nije ni pogledao. Samo je pratio osvetničkim pogledom gazdaricu, željan njene krvi. Mene je pustio.
Pustio me da izadjem sa dubokom ranom od oštrih zuba.
Sa gazdaricom je bila druga priča. Ono sto je nekad bila njena ruka sada je bilo...ništa.
Da je imao vremena samo minut dva više, pojeo bi je.
Posto smo se izvukli, sa manjim i većim povredama, a kako nije mogla da se ostavi prazna farma, ona je odlučila da prvo ona ode u bolnicu, pa onda ja. Ona je otišla, a na mene u međuvremenu zaboravila.
Dva dana sam ja trpeo užasne bolove od povrede, od ujeda psa, a ona je govorilan da to nije ništa. Tvoje će se povući, a moje eh...
Doktori su vrteli glavom i govorili , amputacija, ili što bi moji rekli skroz do lakta odseći...
U “pomoć” na farmu je došla njena sestra. Moja ruka je postala debela i tamna. Kad je ona to videla, odvela me kod doktora. Već sutra su našli čoveka koji će menjati nju, ali i mene na radu na farmi. Gazdarica, frau Ziman mi reče da ja idem kući, pa kad ozdravim, da dodjem opet.
Dobro kada već moram da idem, ali gde su moje pare, moj novac koji sam zaradio radeći do sad na farmi- pitam? Kaže ona meni dobićeš kad dodješ ponovo, kad se vratiš.
Reče još, kako sad ne može da digne više od 500 e dnevno. Dade mi samo tih 500 stotina e, a trebalo je ihaha još. Slagala me je ne trepnuvši.
Otišao sam kao poslednji lopov, a ne kako spasilac, koji je uleteo u kavez razjarenog kera bi je spasao.
Međutim, sada kad razmišljam, dolazim do zaključka da zaista nije sve u parama.
Svakodnevna dužnost mi je postala čiščenje i hranjenje pasa kojih i nije bilo malo. Sada kad razmislim bilo je između 45-55. Jedino nisam hranio nemačku dogu po imenu Bodigard. Bodigard je bio isključivo podredjen gazdarici. Svaki dan sam gledao kako ga je hranila i moram priznati to što sam gledao, nije mi se svidjalo. Ne pas, ona. Udje u boks, zaveže ga i da mu hranu. Tako je bilo i sa ostalim psima.
Ipak, doga bi reagovala na STOP, stala bi a onda ga je gazdarica vukla do hrane. Videlo se da joj ne prija kad ga vuče.
Ali nije ovde Klet koji utiče na ishranu pasa, ipak je gospodja Ziman ona koja ima dugogodišnje iskustvo.
Ona kaže da je pre imala i lavove.
Ja sam ovde samo još jedan broj koji služi da donese hranu, kao i da povremeno, po nalogu, posluži pse, mačke, ptice, divlje svije, konje, krave i ko zna šta još.
Svako to hranjenje tokom dana ima jedno pitanje; pa dokle više? A onda se desio dan. Ličio je na sve prethodne, ali...
Kada sam mislio da je prošao, dan kao i svi ostali prethodni, video sam kako ga je uzela za ogrlicu.. Bila i nervozna, a onda iznenada, on, Bodigard je dohvatio. Pala je i ruke stavila iznad sebe. Došlo je vreme osvete.
Leva ruka joj je bila sva krvava. I po mojoj proceni, samo je malo falilo da je dohvati za vrat, a vrat mu je izgleda i bio cilj.
Pitate se gde sam bio ja , šta sam radio?
Stajao sam i gledao šta se dešava nemoćan da bilo šta učinim.
Sada, sa ove distance kad razmislim, verovatno ne bih nepromišljeno i bez zaštite ništa pokušao. Ali tada, nisam razmišljao. Reagovao sam instinktvino. Ušao sam u prostor gde je Bodigard, doga, napao gospođu Ziman. Mesto je sad bilo prava arena u kojoj je on, doga Bodigard, bio glavni glumac, a mi ostali prolazne figure.
Gurnuo sam ga , misleći da ću nešto promeniti. On je pustio svoj plen, okrenuo se meni, zinuo je i toliko me ugrizao za ruku da sam od bola kriknuo. Gazdarica je iskoristila moje prisustvo i ispuzala napolje. Ostao sam sam, na milost i nemilost razjarenog psa. U trenu sam pomislio; Šta ti je ovo trebalo Joco da se ti hvataš u koštac sa razjarenim psom, ali čuda se dešavaju.
On, Bodigard me, nakon ujeda, uopšte nije ni pogledao. Samo je pratio osvetničkim pogledom gazdaricu, željan njene krvi. Mene je pustio.
Pustio me da izadjem sa dubokom ranom od oštrih zuba.
Sa gazdaricom je bila druga priča. Ono sto je nekad bila njena ruka sada je bilo...ništa.
Da je imao vremena samo minut dva više, pojeo bi je.
Posto smo se izvukli, sa manjim i većim povredama, a kako nije mogla da se ostavi prazna farma, ona je odlučila da prvo ona ode u bolnicu, pa onda ja. Ona je otišla, a na mene u međuvremenu zaboravila.
Dva dana sam ja trpeo užasne bolove od povrede, od ujeda psa, a ona je govorilan da to nije ništa. Tvoje će se povući, a moje eh...
Doktori su vrteli glavom i govorili , amputacija, ili što bi moji rekli skroz do lakta odseći...
U “pomoć” na farmu je došla njena sestra. Moja ruka je postala debela i tamna. Kad je ona to videla, odvela me kod doktora. Već sutra su našli čoveka koji će menjati nju, ali i mene na radu na farmi. Gazdarica, frau Ziman mi reče da ja idem kući, pa kad ozdravim, da dodjem opet.
Dobro kada već moram da idem, ali gde su moje pare, moj novac koji sam zaradio radeći do sad na farmi- pitam? Kaže ona meni dobićeš kad dodješ ponovo, kad se vratiš.
Reče još, kako sad ne može da digne više od 500 e dnevno. Dade mi samo tih 500 stotina e, a trebalo je ihaha još. Slagala me je ne trepnuvši.
Otišao sam kao poslednji lopov, a ne kako spasilac, koji je uleteo u kavez razjarenog kera bi je spasao.
Međutim, sada kad razmišljam, dolazim do zaključka da zaista nije sve u parama.
Нема коментара:
Постави коментар