KAKO SAM DOBIO POSAO

Dugo nisam pisao. Šta bih i pisao kada nisam mogao ni reč da složim. Bio sam,  što bi rekli, u spisateljskoj krizi. 

Konačno sedoh da napišem to što ćete možda Vi pročitati. 

Bio je 5.-ti maj 2017. -ta godina Sedeo sam posle ručka na terasi. Dan je bio predivan. Telefon je zazvonio. Broj mi je bio nepoznat. Onako već reda radi, javih se. Nepoznata ženski glas mi reče.

Da li hoćes da radiš kod mene, u Nemačkoj?

Pa…” usta su mi bila suva. Suva od želje da što pre odgovorim, da što pre…

Naravno, naravno” uspeh da progovorim.  Kad bih trebalo da sam tamo ? 

Možeš li odmah, za dan, dva?- reče ona. 

Normalno, prvim prevozom. 

I tako smo mi pričali i pričali… Niti sam ja pitao za cenu, niti kolko se radi, niti je ona to spominjala. Meni je bilo važno da konačno krenem, jer sam već dugo tražio ovakav posao. Dogovorili smo se. 

Od mojih drugarica koje idu za Nemačku sam dobio brojeve prevoznika.  

Da vam pričam kakav je bio put, koliko nas je bilo, kada smo odmarali, neću i ne mogu jer sam ja  legao i zaspao i.. probudio se u Nemačkoj. A Nemačka... Odmah se videlo. Vozili smo se auto putem, kola ne znam ni kolko…

Kao da je petak pa svi krenuli na pijacu. 

Znao sam da sam blizu, Karlsrue a onda iznenada, Minfeld. Malo prelepo seoce. 

Pretpostavljam da su sva sela vrlo slična.  Možda  taj izraz prelepa malo  i subjektivan. Možda moj gen kaže; “E moj Josipe  ti si poreklom Nemac, Švaba”. 

Negde na obroncima u šumici čuo se lavez pasa. To je bilo to. Mesto gde ću provesti sledeća tri meseca, mesto gde ću da zaradim puno para ....

POSAO KAO I SVAKI DRUGI SEM...

Ona, tj. Zimermanka, vlasnica odgajivačnice pasa i filmskih životinja me nije ni primila. Nisam ja ni očekivao da me ona dočeka, a opet i jesam.  Dočekao me neki čovek kojeg je ona poslala.  I to ipak je bilo nešto, bar nemački nisam morao da upotrebljavam. Mislim čak, da sam ga i zaboravio od poslednjeg puta kada sam bio, pre probližno 25 godina. 

 Poveo me je u naše odaje. Pokazao mi je gde je wc i tuš kabina, pokazao mi gde da čuvam hranu... Onda me je polako počeo upoznavati sa poslom koji mi se činilo da nije nije težak. 

Posle izvesnog vremena, konačno sam upoznao i gazdaricu. To je bila jedna žena omanjeg rasta,  debeljuškasta, muškobanjasta, oko pedesetak godina, ali žena koja nas plaća, a to je meni bilo najvažnije. Govorila je Hrvatski  što mi se baš i nije svidelo. Možda bi bilo bolje da ponovo progovorim nemački.  Rekla je da ću se upoznati sa obavezama, u hodu.  Ja nikako da upitam kolika mi je plata. 

Rad  u toj odgajivačnici započinjao bi ustajanjem u 7h. Dooručkuješ  ako stigneš, jer su i psi  bili unutra, pa čim se mi probudimo eto i njih. Sve pomislim da su čekali da čuju da se budimo pa i oni počnu da ustaju. Šta sam drugo mogao nego da doručkujem kasnije. 

Već oko pola osam psi su bili van kuće, a u kući ...spremanje za njima...

I tako svaki dan...

Oko pola devet bih oko kuće  skupljao ono što su psi za sobom ostavili .

Oko pola deset pravac kod krava, konja, ovaca i opet, prvo počistim ono što su za sobom ostavili, dam im vode i doguram hrane. Tu bi već  bilo podne.

Kokoške su posebna priča. Gazdarica je insistirala da se  kod njih sve   cakli. Tu bih se zadržao ceo sat radeći neprekidno.  

Onda bi na red došla jedna divlja svinja kod koje bih takođe radio celi sat. Kada sam pomislio da je tu kraj poslu, tek onda sam shvatio da  nema kraja. Na red bi došle  mačke. Bilo ih je... ne mogu se setiti tačno koliko, al ih je bilo.   Bilo je posebno nekih  retkih i sve po dve, kod kojih sam provodio najviše vremena. 

Posao bih završio pred veče,  a da nisam ni doručkovao,  ni ručao. Još uvek nisam znao da  mi posao tek predstoji. 

Bilo je tu rada oko divljih  svinja koje su bile u oboru, oko srna, raznih  divljih ptica... 

Kada bi mi ostalo malo vremena da predahnem, morao bih onda sam se posvetio malim psima kojih je bilo čudo jedno.

I taman kad bih pomislio, e sad ću najzad da večeram,   oćeš Josipe, al' malo sutra...

Veliki psi bi opet došli na red.. hranjenje i normalo očišćenje iza njih.  

U početku sam tako govorio, ali brzo sam sveo rečnik na dve reči; Nahraniti -pokupiti g*vna, ili obrnutim redom...

Samo, svi oni su jeli, a ja nisam mogao da dodjem do hrane. 

Tek negde, oko dva sata ujutro, kada bi psi legli, onda sam ja mogao da krenem konačno na doručak, ručak, večeru. Pre toga bi se  prvo istuširao. Dok lupiš dlanom o dlan, već bi svanulo i novo  jutro bi bilo  tu.